Poučna priča o alkoholu

Bio sam izgubljen. Zbunjen. Nesretan. Ni sam više ne znam šta. Išao sam u srednju školu, i ništa mi nije značilo, radio sam šta i drugi rade, bez nekog smisla. Ako su drugi pili alkohol i ja sam, ako su izlazili u diskoteke i ja sam, ako su pušili i ja sam sa njima, da bih bio dio nečega radio sam što i ostali. Mada me ništa od toga nije privlačilo, a ako to ne bih radio onda bih bio sam, toga sam se bojao, da ne ostanem sam. A ustvari i jesam bio sam, nisam imao prijatelja da razmišlja drugačije od tog našeg društva. Znao sam da je grijeh to sve, alkohol, diskoteke, djevojke. Mama mi je to sve govorila, ali nisam slušao, na jedno uđe na drugo izađe, bio sam se ugledao na oca, bio je alkoholičar. Pa sam mislio, ako on pije što ne bih i ja, kako mi može zabraniti ono što i on radi.

Ali u svakom zlu ima dobroga, sve ima smisao i sve što se desi trebalo je da se desi. Imam običaj reći da sam u alkoholu pronašao put. Da me Allah putem alkohola uputio na pravi put. Jednom sam se napio sa društvom, i nisam znao za sebe, ni gdje sam, ni šta sam. Napio sam se u školi , probudio se u kući. Mama plače, brat me šamara, sve mi nejasno. Zaboravio i da sam se napio. Poslije sam se sjetio. Otišao sam u sobu, plakao, sat, dva. Kajao se. Tad sam se nekako prvi put iskreno obratio Bogu, molio za oprost. Pokajao se. Istog trenutka sam počeo klanjati, bilo je teško. Nije samo taj dan bilo teško, mjesecima poslije stezalo me u grudima. Srce se probudilo i bilo je bolesno, liječilo se namazom.
Postao sam sretan, ni jednog dana od tad nisam skidao osmijeh sa lica kako god se osjećao. Izgubio sam “prijatelje” ali se nisam osjećao usamljenim. Poslije škole svi su žurili negdje na kafu, ja sam trčao u džamiju. Zavolio sam namaz. Starog sebe nisam više sretao. Govorio sam sebi: “Allah te voli, zato nisi uživao u stvarima koje si radio.” Izvor: novihorizonti.ba